MALI GRAD SA DVA BIOSKOPA

Pre nekoliko dana navršilo se tačno 60 godina od osnivanja Doma kulture, današnjeg Centra za kulturu. Godinama je pojam za ovu ustanovu bio, a čini mi se i ostao – bioskop. Setih se, a bio sam i prisutan, da je krajem decembra 1953. ili možda početkom 1954. u još nedovršenoj sali bioskopa bio prikazan domaći film DALEKO JE SUNCE koji je po romanu Dobrice Ćosića režirao Radoš Novaković a glavne uloge timačili Branko Pleša, Rade Marković, Dragomir Felba, Marko Todorović i drugi. Sala prepuna, hladna, drvene stolice koje su kasnije završile u Jagnjilu, ispred prvog reda stajala je gomila nekakve zemlje, ali, film je prikazan i od tog trenutka, pa do danas bioskop, sa povremenim prekidima radi.

Posebna zanimljivost za grad koji je te 1953. godine imao nešto više od 5-6.000 stanovnika je ta da imao dva bioskopa. Jedan, čuveni, u fabrici džakova, popularna „džakara” i taj novi, u „gradu” kako su taj deo Mladenovca nazivali oni koji su stanovali preko nadvožnjaka, ka Selters banji. I koliko me pamćenje služi, dva bioskopa radila su sve do 1962. ili 1963. kada je „džakara” na žalost mnogih nas zatvorena. A bila je i ostala prva prava bioskopska ljubav, poput one koju je majstorski, filmski, opisao Đuzepe Tornatore u filmu NUOVO CINEMA PARADISO. U tom bioskopu sa drvenim stolicama i stubovima koji su  gledaocima iz šesnaestog i sedamnaestog reda zaklanjali pogled na platno mnoge generacije Mladenovčana gledale su filmove poput JEDAN DAN ŽIVOTA (Mama Huanita), nosile sendviče i drugu hranu da bi puna četiri sata gledale PROHUJALO SA VIHOROM (sa pauzom za jelo), bežale od strogog direktora gimnazije Vukmana Stankovića koji je zabranio gimnazijalcima da gledaju BAL NA VODI jer se u filmu pojavljuju plivačice, a naročito prelepa Ester Viliams, u kupaćim kostimima, „kao da su gole, sram ih bilo” bili su komentari roditelja… Ali, svi smo ga videli, pa i ja, sa tada jedva 13-14 godina. Bilo je načina da se uđe u salu, iako su Raja i Branko Kljun pomno kontrolisali ko ulazi bez karte, ko se švercuje a ko računa na donja, izlazna vrata. U tom bioskopu je prikazan i prvi stereo ton film TRKAČI, za koji je Kira Golubovski instalirao s obe strane sale male „Iskrine” metalne zvučnike. Predstave su bile od 17 i 19 sati, a kad je proradio u bioskop „u gradu” onda i od 18 i 20, da se ne bi vremena poklapala.

Danas, taj naš jedini bioskop „u gradu”, radi, ali to više nije TO. Bioskop je, odavno, prestao da bude kultno mesto za okupljanje ljubitelja filma. Sad je vreme interneta, online gledanja filmova, sedenja u kući uz TV, nema ni korzoa… Svako vreme nosi svoje. Kad bolje razmislim, drago mi je što imam dovoljno godina da sam „zakačio” i vreme dva bioskopa, i korzoa, i svega drugog što je krasilo Mladenovac tih dana i tih godina.