Svačije i ničije
Verujem da se svakome od nas desilo da ga u nedelju rano ujutru probudi zvuk bušilice iz komšijinog stana, da ne može da zaspi jer komšijin pas neprestano laje, da uđe u lift i zalepi đon za pod jer je neko prosuo nešto lepljivo i nije obrisao, da je primoran da sluša vesti ili muziku koju ne želi jer komšija ne čuje dobro pa je pojačao TV… Koliko puta su vam zasmetale bačene plastične flaše, limenke, prazne kesice od čipsa i grisina u hodniku zgrade, ali ste pomislili: što bih ja kupio to đubre kad nije moje ?
Kako smo došli u situaciju da nam ulazi u zgrade, dvorišta, parkinzi, trotoari, javne zelene površine, liče na smetlišta? Prvo što se primeti kada se zakorači izvan granica naše Srbije, jesu lepo sređene zelene površine pored magistralnih puteva, uređena dvorišta, čiste ulice, čisti ulazi. Da, ali oni nisu siromašni kao mi, ne sastavljaju kraj s krajem, mogu sebi da priušte luksuz da ulažu u sređivanje okoline, mi jedva preživljavamo, rekli bi naši ljudi. Da li je baš tako? Da li je za brigu o našem životnom prostoru neophodno da budemo bogati ili da samo malo promenimo način razmišljanja?
Radim u agenciji za nekretnine dugo godina i imala sam priliku da uđem u gotovo svaku zgradu u Mladenovcu. Na prste mogu da nabrojim ulaze koji su sređeni, zgrade u kojima su stanari složni, u kojima je interfon u ispravnom stanju. Možda se nema novca za obnovu fasada zgrade, ali potrebno je samo malo dobre volje i organizacije da se stanari dogovore i očiste dvorište oko zgrade, da posade neko stablo, cveće, da očiste parking. Da li je potrebno da imamo novca da bi stekli naviku da ne bacamo đubre po hodniku, opuške po stepeništu, da ne ulazimo sa upaljenom cigaretom u lift, da očistimo đubre za sobom? Treba samo malo dobre volje i discipline pa da svako nauči da za sobom zatvara ulazna vrata od zgrade, da poštuje kućni red, da razvije svest o životu u zajedničkoj zgradi, da kad naiđe na bačenu flašu podigne je i odloži u kantu, da svakome koga sretne u ulazu ili na stepeništu kaže „dobar dan“ uz iskren osmeh. Osmeh bar ne košta ništa a može da ulepša dan!
Iz iskustva znam da postoji veliki problem i kod skupljanja novca za održavanje zgrade, lifta, za zajedničku potrošnju, održavanje krova… Ljudi iz prizemlja uglavnom nemaju razumevanje za popravku krova, lift ne koriste pa ne žele da ga plaćaju. Stanari sa viših spratova nemaju sluha kad se komšijama iz prizemlja izlije kanalizacija, i tako u krug! Do skoro su zajedničke prostorije bile u društvenoj svojini a takva svojina je svačija i ničija. Svačija kada su u pitanju prava a ničija kada se radi o obavezama.
Moramo da promenimo način razmišljanja i da shvatimo da su hodnik i dvorište zgrade deo svačije svojine i odgovornosti kao što je i stan. Verujem da bi uz malo truda i discipline, rezultati bili brzo vidljivi na zadovoljstvo svih!
Za kraj bih napisala jednu pričicu koja me je inspirisala za ovaj tekst.
SVAKO, NEKO, BILO KO I NIKO
Bila jednom četvorica po imenu Svako, Neko, Bilo Ko i Niko. Trebalo je obaviti jedan vrlo važan posao i Svako je mislio da će ga Neko obaviti. Bilo ko je to mogao učiniti, ali Niko nije hteo. Neko se zbog toga naljutio, jer je to bio posao za Svakoga. Svako je opet mislio da bi ga Bilo Ko mogao obaviti, no Niko nije shvatio da ga Neko ne želi obaviti. Na kraju Svako je krivio Nekoga, jer Niko nije uradio ono što je mogao da uradi Bilo Ko.